U do­ba ka­da po­ku­ša­va da se pro­tje­ra sva srp­ska tra­di­ci­ja Cr­ne Go­re i obez­vri­je­di dje­lo i je­zik na kom je stva­rao sve­ti vla­di­ka i vla­dar, naj­ve­ći pje­snik i mi­sli­lac srp­skog ro­da Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš, nevjerovatan je su­sret s mla­di­ćem Ada­mom Avra­mo­vi­ćem, usko­ro lje­ka­rom s pro­sje­kom bli­zu 10, ko­me su go­spo­dar Cr­ne Go­re i nje­go­vo dje­lo uzor i ži­vot­na fi­lo­zo­fi­ja. Kao Sr­bin iz Cr­ne Go­re pr­ko­si i ta­ko­zva­nim Mon­te­ne­gri­ni­ma, ali i svi­ma ko­ji se pod­smi­ja­va­ju tra­di­ci­ji.
Usko­ro će Adam di­plo­mi­ra­ti na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, oti­ći kao i mno­gi mla­di iz ze­mlje, a on je oda­brao Nju­jork ili Ma­ja­mi, ali se i na tom pu­tu po mno­go če­mu iz­dva­ja od svo­jih vr­šnja­ka, mla­dih uop­šte.
Pri­je sve­ga po in­te­re­so­va­nji­ma ko­ja du­bo­ko za­di­ru u či­ta­nje i fi­lo­zof­sku pro­mi­sao. Od­ra­stao je uz gu­sle i ep­sku po­e­zi­ju, uz Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac” i osta­le mi­sli ko­je je u svo­je dje­lo sat­kao vla­di­ka, a lju­bav i sklo­nost tra­di­ci­ji, fi­lo­zo­fi­ji i du­hov­no­sti pra­vo­sla­vlja po­nio je iz do­ma od dje­da sve­šte­ni­ka i maj­ke lje­ka­r­ke. Uz gu­sle je iz­u­ča­vao i mu­zi­ku ra­znih pod­ne­blja, uz Nje­go­ša, či­tao naj­ve­će mi­sli­o­ce svih me­ri­di­ja­na i bo­ja...
– Za­i­sta bih bio ču­dak za svo­je vr­šnja­ke, da se uz pi­sa­nje i či­ta­nje, gu­sle i Vi­val­di­ja ni­sam la­tio i lop­te i bio od­li­čan fud­ba­ler u klu­bo­vi­ma „Sin­đe­lić” i „Obi­lić”, ka­že Adam ko­ga za­ti­če­mo u re­sto­ra­nu „Sin­đe­lić”, či­ji je vla­snik nje­gov otac Mi­ki Avra­mo­vić, du­go­go­di­šnji pr­vi čo­vjek Di­plo­mat­skog klu­ba u Be­o­gra­du, slu­žbe­nik ame­rič­kog Stejt de­part­men­ta, a da­nas ugo­sti­telj či­ji su go­sti di­plo­ma­te, po­li­ti­ča­ri, advo­ka­ti, pi­sci, svi oni ko­ji ne­što zna­če u srp­skoj pre­sto­ni­ci. I Mi­ki i su­pru­ga Lji­lja­na Avra­mo­vić, Cr­ne Go­re su li­sto­vi, a da ko­ri­je­ne ne ču­pa­ju svi, a po­seb­no srp­ske, do­kaz je Adam, ko­ji je po­nio ime po pr­vom čo­vje­ku, a srp­sku tra­di­ci­ju iz pa­tri­jar­hal­ne i ka Cr­kvi okre­nu­te po­ro­di­ce iz ko­je je po­ni­kla i naj­mla­đa igu­ma­ni­ja u isto­ri­ji SPC.
● Ši­rok je di­ja­pa­zon Va­šeg in­te­re­so­va­nja, ali i ne­u­o­bi­ča­jen za mla­di­ća da­na­šnji­ce, ne­ma tur­bo-fol­ka, spla­vo­va, dži­po­va... ipak bi­ste mo­gli da ima­te sve to?
– Iz ka­kve ku­će po­tek­neš, ta­ko ti je i in­te­re­so­va­nje, pa sam ja me­đu onim mla­di­ći­ma ko­je za­ni­ma­ju gu­sle, na­rod­na po­e­zi­ja, Nje­goš. U do­mu se „uda­ra­ju” te­me­lji, a on­da ka­ko na­pre­du­je­te u shva­ta­nju sve­ga ili na­do­gra­di­te ili od­ba­ci­te sve. Sma­tram da oni ko­ji od­ba­ce taj dio vas­pi­ta­nja ste­če­nog od ro­di­te­lja, te­ško se­be na­đu i u bu­du­ćem ži­vo­tu. Da na­do­gra­di­te se­be, od te­me­lja kre­će­te, kao i na­ci­ja, pa ide­te na­vi­še. I sto­ga je po­treb­no da to bu­de sta­bil­na tvo­re­vi­na po­te­kla iz ku­će. Ka­da ne­ko mi­mo­i­đe svo­je te­me­lje i po­ku­ša­va da po­bjeg­ne od su­šti­ne, po­seb­no na­ci­o­nal­ne, one ko­ji su obi­lje­že­va­li tvo­je pret­ke, on je na­o­pa­ka pi­ra­mi­da, ne­ma ne­ku spo­sob­nost da op­sta­ne u ži­vo­tu i da se iz­bo­ri naj­pri­je sa so­bom pa on­da i sa dru­gi­ma.
● Oda­kle to­li­ka ve­za­nost za gu­sle i gu­slar­sku pje­smu?
– Gu­sle su lju­bav mo­je maj­ke Lji­lja­ne Avra­mo­vić, psi­hi­ja­tra. Dio psi­ho­a­na­li­ze je i te­o­ri­ja o ko­lek­tiv­noj svi­je­sti, onom što mi no­si­mo u sop­stve­nom na­ro­du vje­ko­vi­ma, ono ne­svje­sno. Su­sret s na­rod­nom po­e­zi­jom, gu­slar­skom epi­kom od naj­ra­ni­jih da­na uti­cao je na moj raz­voj. Čo­vjek se uči uni­ver­zal­nim vri­jed­no­sti­ma i ko­dek­si­ma, a na me­ne je pre­ni­je­ta i na­rod­na pje­sma ko­ja se kroz ge­ne­ra­ci­je s ko­lje­na na ko­lje­no pre­no­si­la u na­šem na­ro­du. Ta­ko su ge­ne­ra­ci­je vas­pi­ta­va­ne i od­ra­sta­le. Upra­vo je to omo­gu­ći­lo pro­gres ci­vi­li­za­ci­je, da su se do­bre, naj­bo­lje stva­ri ta­ko pre­no­si­le. Na­rod­ne pje­sme su ta­ko op­sta­le. Ka­da su se stva­ra­le, sva­ko je do­da­vao ne­što do­bro, naj­bo­lje, pa je lo­ši­je iz­ba­ci­va­no. Pre­ma mom mi­šlje­nju, to je di­rekt­no evo­lu­ci­o­ni­stič­ka Dar­vi­no­va te­o­ri­ja u okvi­ru sa­me po­e­zi­je, od­no­sno usme­ne ri­je­či.
● Ko­je su gu­slar­ske pje­sme i gu­sla­ri naj­bo­lji?
– Te­ško mi je da iz­dvo­jim naj­bo­lje, ali od svih gu­sla­ra naj­vi­še vo­lim Bran­ka Pe­ro­vi­ća i po­seb­no nje­go­ve pje­sme „Po sta­za­ma kr­va­vi­jem” i „Bal­kan­sku ca­ri­cu”. Vo­lim, na­rav­no, i Đor­đi­ja Ko­pri­vi­cu, sa­da je­dan od na­ših naj­bo­ljih gu­sla­ra bu­du­ći da je Pe­ro­vić pre­mi­nuo. Od Ko­pri­vi­ce, re­ci­mo, naj­ra­di­je slu­šam „Smrt po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća”, ma­da ovu pje­smu i dru­gi iz­vo­de. De­ša­va se ne­kad da i gru­pa gu­sla­ra pje­va jed­nu pje­smu, pa se smje­nju­ju, re­ci­mo „Smrt oda be­ga Mu­šo­vi­ća” gdje se ra­di o jed­nom od naj­ve­ćih he­ro­ja iz Mar­ko­vi­ne, Nik­cu od Ro­vi­na.
● Pa­ra­lel­no, ču­je­mo, slu­ša­te i Vi­val­di­ja?
– Da. Ma­da ne­ki sma­tra­ju da to ni­je to­li­ko kom­pa­ti­bil­no, ali obje mu­zi­ke pre­ži­vlja­va­ju vje­ko­ve. To je upra­vo ona su­šti­na – do­bre stva­ri nad­ži­vlja­va­ju vri­je­me. To su upra­vo gu­sle i kom­po­zi­to­ri ko­je naj­ra­di­je slu­šam: Vi­val­di, Mo­cart, Šu­bert, Šu­man, Be­to­ven.
● Upo­zna­je­te li svo­je okru­že­nje sa vri­jed­no­šću gu­sa­la i na­rod­ne po­e­zi­je?
– Da, ali u na­šem na­ro­du po­sto­ji mr­žnja pre­ma se­bi i auto­šo­vi­ni­zam. To je eska­li­ra­lo u po­sled­nje vri­je­me. Ka­da ka­žem svo­jim vr­šnja­ci­ma da obo­ža­vam gu­sle i kad ci­ti­ram gu­sle pa­ra­lel­no sa He­ge­lom i sa Kan­tom, sa ne­kim stva­ri­ma za ko­je ne­ki sma­tra­ju da je vi­ša fi­lo­zo­fi­ja, gle­da­ju me po­pri­je­ko. Pi­ta­ju ka­ko se­bi da­jem za pra­vo da uba­cim na­rod­ne umo­tvo­ri­ne i vr­hun­sku fi­lo­zo­fi­ju u istu re­če­ni­cu. Pa upra­vo to da­jem se­bi za pra­vo, jer nam je vri­je­me da­lo to za pra­vo. Naš srp­ski na­rod po­sto­ji, a po­sto­ji isto ta­ko i nje­mač­ki na­rod, i sma­tram nji­ho­ve mi­sli i mi­sli­o­ce si­ne­te­zom fi­lo­zo­fi­je, to je evrop­ska fi­lo­zo­fi­ja. Otvo­re­no je zgra­ža­va­nje i sva­ki po­ku­šaj da se lju­di ople­me­ne kroz na­šu tra­di­ci­o­nal­nu gu­slar­sku pje­smu, na­i­la­zi­mo na ću­ta­nje, od­ma­hi­va­nje ru­kom i na kra­ju na po­zi­va­nje na „ar­gu­ment” da ja što slu­šam gu­sle u su­šti­ni ni­sam nor­ma­lan.
● Ri­je­dak ste stu­dent ko­ji ne sa­mo da je jed­nom, već vi­še pu­ta pro­či­tao Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac”. Pri­tom usta­je­te u od­bra­nu Vla­di­ke Ra­da kao na­šeg naj­ve­ćeg stva­ra­o­ca i mi­sli­o­ca?
– Upra­vo ta­ko. Sa Nje­go­šem sam se su­sreo od ma­lih no­gu ka­da mi je ma­ma či­ta­la, a djed ci­ti­rao „Go­ski vi­je­nac” i „Lu­ču mi­kro­ko­zma”. Me­đu­tim, ni­sam Nje­go­ša u pot­pu­no­sti ra­zu­mio ni ka­da sam oti­šao u sred­nju ško­lu. Ni­je on ne­što što sa­mo jed­nom mo­že da se pro­či­ta u sred­njoj ško­li i da se ra­zu­mi­je u uz­ra­stu od se­dam­na­est go­di­na. Neo­p­hod­no je još od ma­lih no­gu uvo­di­ti na­še no­ve ge­ne­ra­ci­je u taj si­stem raz­mi­šlja­nja, cje­lo­kup­nu pa­ra­dig­mu „Gor­skog vi­jen­ca”. Ka­sni­je bi to mla­do bi­će se­be sa­mo na­do­gra­đi­va­lo i u skla­du sa tim tu­ma­či­lo vla­di­či­no dje­lo, ko­je mu mo­že bi­ti ide­ja vo­di­lja u ži­vo­tu. Me­ni se upra­vo to do­go­di­lo, sa sa­zri­je­va­njem sam sve vi­še ra­zu­mio Nje­go­še­vu po­e­ti­ku i fi­lo­zo­fi­ju „Gor­skog vi­jen­ca”. Ste­pen zre­lo­sti je u di­rekt­noj ko­re­la­ci­ji sa tu­ma­če­njem Nje­go­še­vog dje­la. Do sa­da sam se­dam pu­ta pro­či­tao „Gor­ski vi­je­nac”, a na­mje­ra­vam još mno­go pu­ta do kra­ja ži­vo­ta i to pa­ra­lel­no sa dru­gim dje­li­ma kao što je re­ci­mo Ge­te­ov „Fa­ust”, He­se­ov „Step­ski vuk”, ali i Pa­vi­ćev „Ha­zarski reč­nik”. To su sve ka­pi­tal­na dje­la evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je, ne­što sa čim kul­tu­ra ovog kon­ti­nen­ta mo­že da se po­no­si, što Ame­ri­ka i Afri­ka, Azi­ja... In­di­ja ima „Ma­hab­ha­ra­tu”, a naš „Gor­ski vi­je­nac” je či­sta esen­ci­ja mu­dro­sti i fi­lo­zo­fi­je. No, slo­ven­ski duh na­ža­lost ni­je na­klo­njen fi­lo­zo­fi­ji. Ka­da po­gle­da­te cje­lo­kup­nu slo­ven­sku mi­sao, vi­še je na­klo­nje­na de­skrip­tiv­no­sti, pa i ru­ska, s iz­u­zet­kom Do­sto­jev­skog, od Šo­lo­ho­va, Go­go­lja do Tol­sto­ja. To su sve knji­ge pi­sa­ne u ogrom­nim to­mo­vi­ma, ko­je ni­su ob­ja­šnja­va­le bit čo­vje­či­ju, a to je ono što od­u­da­ra od ti­pič­nog slo­ven­skog na­či­na pi­sa­nja kod sa­mog Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Da­kle, on nu­di fi­lo­zo­fi­ju, sa­mu srž eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, ka­ko bi čo­vjek tre­ba­lo da se vla­da, ne­što pri­je sa­mog Kjer­ke­go­ra.
● Sa dje­li­ma svih tih pi­sa­ca su­o­či­li ste se do sa­da?
– Da, i mno­go, mno­go dru­gih.
● Oči­to da su Vas na­dah­nu­li da se i sa­mi la­ti­te pe­ra, pa su usli­je­di­le na­gra­de za mla­de pi­sce...
– Do­sta sam pi­sao, a na­gra­đi­van sam od osno­ve ško­le pa na­da­lje. To su pri­zna­nja za naj­bo­lje dje­lo u Be­o­gra­du i u po­e­zi­ji i u pro­zi. Pr­va je bi­la na­gra­da za dje­lo Klu­ba knji­žev­ni­ka „Do­sto­jev­ski” i na­gra­da „Ste­pa Ste­pa­no­vić”.
● Ka­ko ne­ko ta­ko mlad sve to po­sti­ge – pro­sjek od 9,5 do sa­da na me­di­ci­ni, pa igra­nje fud­ba­la, pi­sa­nje, či­ta­nje, mu­zi­ka, gu­sle, Nje­go­še­va mi­sao, evrop­ska i svjet­ska fi­lo­zo­fi­ja...?
– Kao ne­ko ko je iz­u­ča­vao „Gor­ski vi­je­nac” i sa­mo­stal­no, i uz po­moć dje­da sve­šte­ni­ka i maj­ke ne­u­rop­si­hi­ja­tra, na­rav­no da sam uvi­đao da moj svi­jet mo­ra bi­ti na­do­gra­đen, kao i ja sam. Mo­rao sam da sa­vla­dam fi­lo­zo­fi­ju, lo­gi­ku. Ka­da go­vo­rim o lo­gi­ci, go­vo­rim o ma­te­ma­tič­koj, uzroč­no-po­sle­dič­noj ve­zi, Lajb­ni­cu, i o me­ha­ni­zmi­ma za­klju­či­va­nja, gre­ška­ma u za­klju­či­va­nju, lo­gič­kom kva­dra­tu, ar­gu­men­ti­ma u lo­gi­ci. Ka­da se to sa­vla­da, ka­da je kao što je re­kao Pi­ta­go­ra „čo­vjek mno­go­znao” on ima flek­si­bi­lan mo­zak, la­ko uči. Šta god da mu da­te, on će da na­u­či. To je pi­ta­nje isto ono o ko­me je go­vo­rio Do­si­tej Ob­ra­do­vić – Mlad mo­zak je kao sun­đer, tad ga tre­ba raz­vi­ja­ti, ka­sni­je on po­sta­je kao vo­sak, ne mo­že da upi­je. Upra­vo je u to­me stvar. Iako su, ka­da se po­gle­da na pr­vi po­gled, me­di­ci­na i knji­žev­nost su­prot­ne, ne­ko ko je pro­šao kroz sve eta­pe raz­vo­ja svo­je lič­no­sti i sve eta­pe fi­lo­zo­fi­je knji­žev­no­sti, ne pa­da mu te­ško da uči ni nu­kle­ar­nu fi­zi­ku, a ka­mo­li me­di­ci­nu. A, ka­mo­li da pi­še, igra fud­bal, slu­ša gu­sle, osta­lu mu­zi­ku...
● Sve je ovo ne­ka­ko po­te­klo iz tvo­jih ko­ri­je­na iz Cr­ne Go­re?
– Upra­vo ta­ko i sa oče­ve i sa maj­či­ne stra­ne ko­ri­je­ni su mi tu, u Cr­noj Go­ri, Mi­li­ja­no­vi­ći, Mi­li­ći, Ku­či... Zbog tre­nut­nog po­li­tič­kog sta­nja u Cr­noj Go­ri, pri­je sve­ga zbog po­lo­ža­ja Sr­ba, i po­ku­ša­ja bri­sa­nja srp­stva sma­tram da se u Sr­bi­ji mno­go lju­di sti­di svo­jih cr­no­gor­skih ko­ri­je­na, a vi­še od po­lo­vi­ne u Sr­bi­ji vu­če ko­ri­je­ne iz Cr­ne Go­re. Pr­va dr­žav­nost Sr­ba je bi­la u Cr­noj Go­ri, od Du­klje pa na­da­lje. Ka­sni­je je to bio Ras. Ne mo­že se bri­sa­ti i po­re­ći srp­ska isto­ri­ja i či­nje­ni­ca da ve­ći­na Sr­ba vu­če ko­ri­je­ne iz Cr­ne Go­re. Mno­gi se na­ža­lost sti­de da ka­žu da su iz Cr­ne Go­re zbog po­li­ti­ke ak­tu­el­ne cr­no­gor­ske vla­sti i to­ga što se de­ša­va oko Srp­stva u Cr­noj Go­ri.
● Iako uka­zu­je­te na pro­blem oko Sr­ba i Cr­ne Go­re, otvo­re­no kroz ži­vot ide­te vo­đe­ni Srp­stvom i Nje­go­še­vom fi­lo­zo­fi­jom...
– To je ne­što po­sve nor­mal­no za me­ne i moj od­goj. Po­koj­ni djed Mi­loš Jo­va­no­vić bio je sve­šte­nik u Gu­či, no­si­lac na­pr­snog kr­sta, i mo­ja obo­ža­va­na lič­nost. U svo­joj kan­ce­la­ri­ji imao je Nje­go­še­vu sli­ku, uz ko­ju je od­ra­sta­la mo­ja maj­ka, kao i moj ujak ko­ji je po Nje­go­šu do­bio ime Ra­de. Djed je ro­đen u Cr­noj Go­ri i do­pri­nio je sti­ca­nju ne­kih zna­nja i to­me da sam vr­lo re­li­gi­o­zan po sva­kom pi­ta­nju. Ne do­ži­vlja­vam pri­tom re­li­gi­ju kao što to či­ne, na pri­mjer, isla­mi­sti na Bli­skom is­to­ku. Sma­tram da se Bi­bli­je tre­ba pri­dr­ža­va­ti u onom so­ci­jal­nom smi­slu, po­mo­ći dru­gi­ma, po­mo­ći se­bi, i ima­ti to kao ne­ki naj­vi­ši cilj. Strikt­no pri­dr­ža­va­ti se cr­kve­nih ob­re­da i re­dov­nih od­la­za­ka u cr­kvu, ne či­ni re­li­gi­o­znog čo­vje­ka. Re­li­gi­o­zan čo­vjek je onaj ko­ji či­ni do­bro dje­lo, što je vr­hu­nac du­hov­ne mi­sli. Re­li­gi­ja je bit­na kao spo­zna­ja svog po­čet­ka i kra­ja. Onaj ko se vla­da re­li­gi­o­zno, ne­ma strah od smr­ti, sva­kog je mo­men­ta spre­man i spo­so­ban da ga Bog po­zo­ve i da ne ža­li ni za jed­nim da­nom i za tim što je ura­dio ju­če ili da­nas. Re­li­gi­ja je ono što čo­vje­ka pri­pre­ma za smrt. Na­u­čio sam to u ku­ći dje­da sve­šte­ni­ka. Ro­đen je 1937. go­di­ne na ka­tu­nu iz­me­đu Gu­si­nja i An­dri­je­vi­ce, pa ni­je tač­no u pa­pi­ri­ma pre­ci­zi­ra­no mje­sto nje­go­vog do­la­ska na svi­jet. Ostao je u pla­ni­ni sa ro­di­te­lji­ma do svo­je pe­te-še­ste go­di­ne i on­da pre­la­ze u Sr­bi­ju, u Bre­hu. Otac mu je bio ko­man­dant gra­nič­ne stra­že, na gra­ni­ci sa Al­ba­ni­jom. Zvao se Lju­bi­ša Jo­va­no­vić i tu je na slu­žbi sreo pra­ba­ku Mi­ru­šu Mi­lić. Moj pra­djed Lju­bi­ša je bio pe­ta ge­ne­ra­ci­ja Bu­la­to­vi­ća. Jo­van Bu­la­to­vić je pre­bje­gao zbog ubi­stva tur­skog be­ga i pro­mi­je­nio pre­zi­me u Jo­va­no­vić na­sta­niv­ši se u se­lu Do­bra­če. Jo­van Bu­la­to­vić je po­sli­je iz­ro­dio ge­ne­ra­ci­je, pre­bje­gle u Sr­bi­ju že­ni­li su se Cr­no­gor­ka­ma. To je im je ta pri­ča da bi odr­ža­li vje­ro­vat­no cr­no­gor­sko po­ri­je­klo.
● Ka­ko to da naj­pi­sme­ni­ji, naj­u­če­ni­ji, naj­o­da­ni­ji ze­mlji od­la­zi iz nje?
– Kao što sam re­kao, lju­di se pod­smi­ja­va­ju gu­sla­ma. I ka­da ne­ko ko za­i­sta ima ve­o­ma du­bo­ka osje­ća­nja pre­ma svo­joj ze­mlji ode, to lju­di­ma upad­ne u oči, kao i onaj ko se otvo­re­no iz­ja­šnja­va kao Sr­bin. To se pri­mi­je­ti. Osta­je, dr­znuo bih se da ka­žem, bez­lič­na i amorf­na ma­sa, ko­ja je pla­ste­lin i do­bra za ma­ni­pu­la­ci­ju, oni ko­ji ima­ju me­ku kič­mu u Sr­bi­ji. Do­kle sa­mo ta­kvi bu­du osta­ja­li u ze­mlji, i do­kle god ma­te­ri­ja bu­de iz­nad du­ha, i do­kle god se bu­du pro­da­va­li za par du­ka­ta, kao i u Cr­noj Go­ri, i bu­du že­lje­li da bu­du ro­bo­vi, ta­man zbog bu­duć­no­sti svo­je dje­ce, že­ne, do­tle na­ma ne­će bi­ti do­bro. Ja sam vri­jed­nim ra­dom i na­či­nom na ko­ji sam pri­stu­pao svom obra­zo­va­nju de­fi­ni­tiv­no zreo za ži­vot u ino­stran­stvu i da se ba­vim svo­jim po­slom, kao struč­njak ade­kvat­no pla­ćen za ono što zna i ra­di. Ko­fe­re, da­kle, pa­ku­jem za SAD, ali sa mnom pu­tu­ju i gu­sle i Nje­goš i mo­je srp­sko po­ri­je­klo iz Cr­ne Go­re.
M.Nj.


Ma­ti Je­le­na naj­mla­đa igu­ma­ni­ja SPC

– Ro­đe­na se­stra mo­je ba­ke po­pa­di­je je ma­ti Je­le­na, igu­ma­ni­ja ma­na­sti­ra Ži­če. Ima­la je 12 go­di­na ka­da je oti­šla u ma­na­stir. Naj­mla­đa je igu­ma­ni­ja u isto­ri­ji SPC i mo­že se re­ći da je čak i naj­ve­ći gra­di­telj ma­na­sti­ra Ži­če po­sli­je nje­go­vog kti­to­ra Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog. Ona ne bi si­gur­no vo­lje­la da ova­ko li­je­pe stva­ri pri­čam o njoj, ne vo­li hva­le, jer sma­tra da to ni­je du­hov­no i da sve ra­di za­to što ta­ko tre­ba. U ma­na­sti­ru je i moj ujak Go­ran, ko­ji se ta­ko­đe za­mo­na­šio u Ži­či, na­kon što se kre­nuv­ši put Sve­te Go­re su­sreo u la­vri Ne­ma­nji­ća sa svo­jom tet­kom igu­ma­ni­jom Je­le­nom. Tu je ostao pod ime­nom Ja­kov. U istom ma­na­s­ti­ru umr­la je mo­ja pra­ba­ba, iz do­ma Mi­li­ća, kao mo­na­hi­nja Je­li­sa­ve­ta.